Бог је свима дао могућност да бирају између исправног и погрешног, добра и зла. Он је обећао вечни живот онима који одлуче да следе Његов пут. Нажалост, често направимо погрешан избор. Ми игноришемо Божји принцип љубави.
Током векова, милиони су погинули у безбројним ратовима. Ратови почињу због људског поноса и похлепе (Јаковљева 4:1–3). Бог није крив.
Глад је такође донела патњу милионима. Ипак, једна нација себично гомила храну док људи гладују у другој. За ово смо одговорни ми, а не Бог.
Илегалне „тешке“ дроге харају светом, са страшним последицама за милионе. Новац влада. Библија каже да је ’љубав према новцу корен свих врста зала‘ ( 1. Тимотеју 6:10 ). Људска похлепа је узрок.
Живимо у насилном добу. Стари су нападнути, млади злостављани, беспомоћни експлоатисани. Морамо признати да људи играју главну улогу у узроку патње. Али нисмо само ми одговорни.
Акти Бога
Моћ у природи је страшна. Не можете да доживите земљотрес, вулканску ерупцију, побеснело море или ураган, а да се не осећате беспомоћно.
Ипак, многе несреће које се лако зову „Божја дела“ могу се избећи. На пример, 'непотопиви' брод Титаник ударио је у санту леда и потонуо на свом првом путовању 1912. Стотине путника се удавило. Било је трагично, али зар не можемо очекивати да ће Бог померити санте леда с пута?
Живимо у свету узрока и последице. Знамо да се можемо удавити у води или изгорети у ватри. Универзумом управљају природни закони. Када оспоримо ове законе, нећемо увек побећи. Када би Бог наставио да мења законе природе да нас заштити од нас самих, живот на земљи би био немогуће предвидљив.
Опште се слаже да су природне катастрофе све учесталости и јачине, а опште се верује да је то барем делимично последица утицаја нашег сопственог загађења на планету.
Међутим, постоје катастрофе које не можемо да предвидимо и за које не можемо бити одговорни. На пример, понекад падавине изостану, а са њима и жетве. Бог је господар свемира, а не људи (Јов 38:1–4). У овом садашњем свету нећемо у потпуности разумети Божји ум. Али сви смо ми део заједничког човечанства. Као што Бог ’шаље кишу на праведне и неправедне‘ (Матеј 5:45), тако и природне катастрофе подједнако погађају невине и кривце. Божја сила је велика, а ми смо слаби. Он никоме не даје гаранцију сигурности у овом животу.
Лако је претпоставити да је патња увек зла. Међутим, на делу је универзални принцип. Библија учи да патња сама по себи није зло. То је резултат много дубљег проблема: патња је резултат греха (кршења Божијег закона). „Грех је дошао на свет преко једног човека (Адама), а смрт кроз грех, и тако се смрт проширила на све људе јер су сви сагрешили“ (Римљанима 5:12).
Понекад се претпоставља да када се некоме догоди зло, он то мора некако и заслужити. Исус је одлучно оповргао ту идеју. Када су невини људи умрли након што се кула срушила, рекао је „оних осамнаест на које је пала кула у Силоаму и убила их: да ли мислите да су били гори преступници од свих осталих који су живели у Јерусалиму? Не, кажем вам; али ако се не покајете, сви ћете исто тако пропасти“ (Лука 13:4–5).
Када доживите или видите патњу, немојте се питати да ли је она заслужена и немојте се осећати беспомоћно – нека вас подсети колико сте рањиви и искористите прилику да истражите смисао живота.
Страдање и грех
Када је грех дошао на свет у Еденском врту (Постанак 3), савршени склад између Бога и људи био је нарушен. Од тада плаћамо високу цену. Грех и смрт су прави проблеми са којима се суочавамо и они објашњавају проблем патње.
Распеће
Када је Адам згрешио, смрт је постала универзална, без изузетака. Постојао је само један човек који никада није згрешио: Исус Христос, Син Божији. Пошто је био безгрешан, Бог га је подигао из мртвих (Дела 2:24) јер није заслужио да остане мртав.
Али Исус је страшно патио и умро страшном смрћу. Зашто је Бог дозволио да Његов Син прође кроз то? Исус, најбољи међу људима, није заслужио да умре. Одговор на ово питање је у самом срцу проблема патње.
Бог је дозволио да Исус умре да би спасио тебе и мене. Пошто је човечанство отпало од Бога, могли смо се поново ујединити са Богом само кроз живот и смрт безгрешног човека, Исуса.
Исусова победа над грехом омогућила је вечни живот свима који траже опроштење за своје грехе и који држе Божје заповести. Исусова патња у послушности Богу била је цена нашег искупљења.
Бог је такође патио док је гледао како Његов Син Исус умире на крсту. Из овога сазнајемо две ствари: а. не треба очекивати да избегнемо патњу.
б. патња није само нешто лоше: она је и победа над грехом, и Божји дар вечног живота.
Исусово страдање је у срцу нашег спасења. Зато што је умро, можемо да живимо. Начин да се постане хришћанин је да се покајемо за своје грехе и одвратимо се од њих, а затим да се крстимо, што значи да се потопимо у воду. Ово је симбол Христове смрти. Када се крстимо, изјављујемо да желимо да се придружимо Христу у одвраћању од греха и ускрснућу за нови живот. Желимо да будемо враћени у хармонију са Богом. Захвални смо што је патио за нас и желимо да одговоримо на његову љубав према свима.
Може бити да ћемо страдати за своју веру, али ако то учинимо онда учествујемо у Христовим страдањима. Сматра се да су ове речи апостола Петра писане ученицима који су били подвргнути страшном Нероновом прогону:
Љубљени, не чуди се огњеном искушењу када дође на тебе да те искуша, као да ти се нешто чудно дешава. Али радујте се ако делите Христове патње, да бисте се и ви радовали и радовали када се открије његова слава (1. Петрова 4:12-13).
Може ли патња имати вредност?
Да, свакако може. Исусово страдање имало је вредност: „Јер нас Бог није одредио на гнев, него да задобијемо спасење кроз Господа нашег Исуса Христа, који умрије за нас да бисмо с Њим живели, било да смо будни или да спавамо“ (1. Солуњанима 5: 9–10). Већа је вероватноћа да ћемо духовно расти када је живот тежак него када је лак.
Важно је не живети дуг живот, без патње. То је да следимо Божји пут, чак и ако то значи патњу, да не бисмо заувек пропали. Вера у Бога и прихватање патње могу вас одвести до вечног живота и вечног дружења са Њим. То је крајња реалност живота, ако сте Христов следбеник.
За Христовог ученика, успони и падови у животу нису случајни. Шта год да вам живот баци, чак и непријатне ствари, имате сигурност да Бог контролише. „А знамо да онима који љубе Бога све сарађује на добро, онима који су по његовој намери позвани“ (Римљанима 8:28). Библија пореди Бога са добрим родитељем:
Јер они су нас дисциплиновали за кратко време како им се чинило да је најбоље, а он нас дисциплинује за наше добро, да бисмо поделили његову светост. У овом тренутку, свака дисциплина изгледа пре болна него пријатна, али касније доноси миран плод праведности онима који су њоме обучени (Јеврејима 12:10–11).
Уместо да окривљују Бога за патњу у свету који још није савршен, хришћани ће захвалити Богу што је пружио наду у бољи живот и што их припрема за тај бољи живот.
Хоће ли се патња икада завршити?
Да, патња ће престати. Бог је архитекта универзума. Он има главни план за човечанство. Планира да очисти земљу од болести и туге, греха и патње, болести и смрти. Он ће послати Исуса назад на земљу да направи ’све ново‘ (Откривење 21:3–5). Бог планира да испуни земљу својом славом (Бројеви 14:21).
Апостол Павле је рекао хришћанима у Риму: „Сматрам да садашња страдања нису вредна поређења са славом која ће нам се открити“ (Римљанима 8:18). Разумевање проблема патње може вам помоћи да дођете до Божјег Краљевства на земљи, ако свој живот предате Богу.
Заиста, ’ако трпимо, с њим ћемо и царовати‘ ( 2. Тимотеју 2:12 ).
God has given everyone the opportunity to choose between right and wrong, good and evil. He has promised everlasting life to those who choose to follow His way. Sadly, we often make the wrong choice. We ignore God’s principle of love.
Down the centuries, millions have died in countless wars. Wars start because of human pride and greed (James 4:1–3). God is not to blame.
Hunger, too, has brought suffering to millions. Yet one nation selfishly hoards food while people starve in another. We are responsible for this, not God.
Illegal ‘hard’ drugs are sweeping the world, with terrible consequences for millions. Money rules. The Bible says ‘the love of money is a root of all kinds of evils’ (1 Timothy 6:10). Human greed is the cause.
We live in a violent age. The old are attacked, the young are abused, the helpless are exploited. We must acknowledge that humans play a major part in the cause of suffering. But we are not solely responsible.
Acts of God
The power in nature is awesome. You cannot experience an earthquake, a volcanic eruption, a raging sea or a hurricane without feeling helpless.
Yet many accidents which are glibly called ‘acts of God’ could be avoided. For example, the ‘unsinkable’ ship Titanic hit an iceberg and sank on its maiden voyage in 1912. Hundreds of passengers drowned. It was tragic, but surely we cannot expect God to move icebergs out of the way?
We live in a world of cause and effect. We know that we can drown in water or get burned in a fire. The universe is governed by natural laws. When we challenge these laws we shall not always escape. If God kept changing the laws of nature to protect us from ourselves, life on earth would be impossibly unpredictable.
It is generally agreed that natural disasters are increasing in frequency and severity, and it is generally believed that this is at least partly due to the effects of our own pollution on the planet.
However, there are disasters which we cannot foresee, and for which we can’t be responsible. For example, sometimes rainfall fails, and harvests fail with it. God is the master of the universe, not humans (Job 38:1–4). We shall not, in this present world, fully understand God’s mind. But we are all part of a common humanity. Just as God ‘sends rain on the just and on the unjust’ (Matthew 5:45), so also natural disasters affect the innocent and guilty alike. God’s power is great and we are weak. He does not give anyone a guarantee of security in this life.
It is easy to assume that suffering is always evil. However, a universal principle is at work. The Bible teaches that suffering in itself is not evil. It is the outworking of a much deeper problem: suffering is the result of sin (the breaking of God’s law). ‘Sin came into the world through one man (Adam), and death through sin, and so death spread to all men because all sinned’ (Romans 5:12).
It is sometimes assumed that when evil happens to someone, they must somehow deserve it. Jesus firmly refuted that notion. When innocent people died after a tower collapsed, he said ‘those eighteen on whom the tower in Siloam fell and killed them: do you think that they were worse offenders than all the others who lived in Jerusalem? No, I tell you; but unless you repent, you will all likewise perish’ (Luke 13:4–5).
When you experience or see suffering, don’t wonder whether it was deserved, and don’t feel helpless—let it remind you how vulnerable you are, and take the opportunity to search out the meaning of life.
Suffering and Sin
When sin came into the world in the Garden of Eden (Genesis 3), the perfect harmony between God and humans had been broken. We have been paying a heavy price ever since. Sin and death are the real problems we face and they explain the problem of suffering.
The Crucifixion
When Adam sinned, death became universal, no exceptions to it. There has only been one man who never sinned: Jesus Christ, the Son of God. Because he was sinless God raised him from the dead (Acts 2:24) because he did not deserve to remain dead.
But Jesus suffered terribly, and died an awful death. Why did God allow His Son to go through that? Jesus, the best of men, did not deserve to die. The answer to this question is at the very heart of the problem of suffering.
God allowed Jesus to die in order to save you and me. Because humankind had fallen away from God, we could only be reunited with God through the life and death of a sinless man, Jesus.
The victory of Jesus over sin made everlasting life possible for all who seek forgiveness for their sins, and who keep God’s commandments. The suffering of Jesus in obedience to God was the price of our redemption.
God also suffered as He watched His Son Jesus die on the cross. From this we learn two things: a. we should not expect to escape suffering.
b. suffering is not just something bad: it is also victory over sin, and God’s gift of everlasting life.
The suffering of Jesus is at the heart of our salvation. Because he died, we can live. The way to become a Christian is to repent of our sins and turn away from them, and then to be baptised, which is to be immersed in water. This is a symbol of Christ’s death. When we are baptised, we declare that we want to join Christ in turning away from sin, and being raised to a new life. We want to be restored to harmony with God. We are grateful that he suffered for us, and we want to respond to his love for all.
It may be that we will suffer for our faith, but if we do then we are sharing in Christ’s sufferings. It is thought that these words of the Apostle Peter were written to disciples who were undergoing the fearful persecution of Nero:
Beloved, do not be surprised at the fiery trial when it comes upon you to test you, as though something strange were happening to you. But rejoice insofar as you share Christ’s sufferings, that you may also rejoice and be glad when his glory is revealed (1 Peter 4:12–13).
Can Suffering Have Value?
Yes, it certainly can. The suffering of Jesus had value: ‘For God has not destined us for wrath, but to obtain salvation through our Lord Jesus Christ, who died for us so that whether we are awake or asleep we might live with him’ (1 Thessalonians 5:9–10). We are more likely to grow spiritually when life is hard than when it is easy.
The important thing is not living a long life, free from suffering. It is to follow God’s way, even if it means suffering, so that we do not perish eternally. Faith in God and acceptance of suffering can lead you to everlasting life and eternal fellowship with Him. That is the ultimate reality of life, if you are a follower of Christ.
For the disciple of Christ, life’s ups and downs are not random. Whatever life might throw at you, even the unpleasant things, you have the assurance that God is in control. ‘And we know that for those who love God all things work together for good, for those who are called according to his purpose’ (Romans 8:28). The Bible compares God to a good parent:
For they disciplined us for a short time as it seemed best to them, but he disciplines us for our good, that we may share his holiness. For the moment all discipline seems painful rather than pleasant, but later it yields the peaceful fruit of righteousness to those who have been trained by it (Hebrews 12:10–11).
Rather than blame God for the suffering in a world which is not yet perfect, Christians will thank God that He has provided a hope of a better life, and that He is preparing them for that better life.
Will Suffering Ever End?
Yes, suffering will end. God is the architect of the universe. He has a masterplan for humankind. He plans to cleanse the earth of sickness and sorrow, sin and suffering, disease and death. He will send Jesus back to the earth to make ‘all things new’ (Revelation 21:3–5). God plans to fill the earth with His glory (Numbers 14:21).
The Apostle Paul told the Christians in Rome: ‘I consider that the sufferings of this present time are not worth comparing with the glory that is to be revealed to us’ (Romans 8:18). An understanding of the problem of suffering can help you towards God’s Kingdom on earth, if you give your life to God.
Truly, ‘if we endure, we will also reign with him’ (2 Timothy 2:12).